Ka­ko vri­je­me pro­la­zi i ka­ko se umno­ža­va ti­raž ča­so­pi­sa za knji­žev­nost, isto­ri­ju i kul­tu­ru, „Gla­sa Hol­mi­je“, ko­ji u Be­ra­na­ma na srp­skom je­zi­ku i ći­ri­lič­nom pi­smu iz­la­zi već pet go­di­na, sve je oči­gled­ni­je da je ovim pro­jek­tom po­stig­nut cilj. Po­ka­za­telj tog kva­li­te­ta je sa­ma ne­str­plji­vost či­ta­la­ca u iš­če­ki­va­nju sva­kog na­red­nog bro­ja, sa že­ljom da on iz­la­zi bar dva pu­ta mje­seč­no. A, ka­ko is­ti­ču iz ured­ni­štva ovog mje­seč­ni­ka, pro­ši­ru­je se i sa­rad­nič­ka ba­za, či­me ne sa­mo da ra­ste broj kul­tur­nih, po­li­tič­kih i dru­gih dje­lat­ni­ka ko­ji se oda­zi­va­ju svo­jim pri­lo­zi­ma u gra­đi ča­so­pi­sa, a i sam sa­dr­žaj tek­sto­va ko­ji se ob­ja­vlju­ju sva­kim no­vim bro­jem vid­no je kva­li­tet­ni­ji.
Ta­ko, nje­gov glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik Go­ran Ki­ko­vić pod­sje­ća ka­ko su mno­gi mno­go dav­no uka­zi­va­li na po­tre­bu da uči­te­lji i knji­žev­ni­ci kao ču­va­ri srp­skog je­zi­ka pa­ze na nje­go­vu či­sto­tu, oso­bi­to da se klo­ne i u go­vo­ru i u pi­sa­nju stra­nih ri­je­či, ona­ko ka­ko je još Ne­ma­nja upo­zo­ra­vao po­tom­stvo – da je bo­lje iz­gu­bi­ti grad ne­go ri­ječ, što i ovaj ča­so­pis pre­fe­ri­ra.
– Pod­sje­ćam i ov­dje na ri­je­či Sve­tog Ste­fa­na Ne­ma­nje ko­ji za­pi­sa: „Na­rod ko­ji ne­ma svo­je knji­ge i svo­ja pi­sma, svo­jih knji­go­pi­sa­ca i knji­go­lju­ba­ca, ne mo­že se na­zva­ti na­ro­dom. Ka­žem ti, mi­lo mo­je, go­vo­re­nje je raz­go­vor sa tre­nom. Pi­sa­nje je raz­go­vor sa vje­ko­vi­ma. Pi­sme­na su naj­bo­lje zr­nje sje­me­no sva­ko­ga na­ro­da. Kli­ja sa pa­pi­ra po­sli­je hi­lja­du go­di­na i ras­cvje­ta­va se u glas i ri­ječ, sli­ku i pri­ču u mi­sao i čuv­stva i u dav­ne sr­ca ot­ku­ca­je“. I upra­vo, me­đu ovim ko­ri­ca­ma na­la­zi se bo­gat­stvo iz­ra­za je­zič­kog pod­ruč­ja Va­so­je­vi­ća i sve­tih oba­la Li­ma, te da­lje i ši­re nam otadž­bi­ne, ta­ko da će i oni ko­ji se bu­du do­bro­na­mjer­no ba­vi­li pi­sa­njem bu­du­ćih reč­ni­ka bi­ti u mo­guć­no­sti da od za­bo­ra­va otrg­nu mno­ge ov­dje is­ka­za­ne i is­pi­sa­ne ri­je­či i sin­tag­me – na­gla­sio je Ki­ko­vić, is­ta­kav­ši da je po­zna­to da se ne­ka­da oblast oko sve­te va­so­je­vić­ke pla­ni­ne Kom, gdje ži­vi naj­ve­će srp­sko ple­me, na­zi­va­la Hol­mi­ja, što je bi­lo i opre­dje­lje­nje da ča­so­pis po­ne­se to ime.
– Uči­ni­li smo to ubi­je­đe­ni da je upra­vo Kom, taj div me­đu pla­ni­na­ma, da­vao gor­štač­ku i in­te­lek­tu­al­nu sna­gu na­ro­du ovo­ga kra­ja, po­treb­nu da bi se op­sta­lo na ovim pro­sto­ri­ma i odo­lje­lo broj­nim uda­ri­ma raz­li­či­tih za­vo­je­va­ča, ko­ji su na­sto­ja­li da po­ro­be po­no­sno Va­so­vo ple­me i iz­bri­šu ga sa ma­pe ži­vih. Tim pri­je, jer je o Hol­mi­ji kao dr­ža­vi, od­no­sno kne­že­vi­ni, ma­štao i je­dan od naj­o­bra­zo­va­ni­jih Va­so­je­vi­ća Ni­ko­la Mi­lo­še­vić Va­so­je­vić, po­znat kao Ni­ko­la Kon­zul, ko­ga je 30. ma­ja 1844. go­di­ne smrt pre­te­kla da svo­ju za­mi­sao spro­ve­de u dje­lo –pod­sje­ća Ki­ko­vić.
Pred­sjed­nik Iz­da­vač­kog sa­vje­ta ča­so­pi­sa „Glas Hol­mi­je“ Bra­ni­slav Ota­še­vić po­ru­ču­je da su nji­ho­va na­sto­ja­nja da se iz­me­đu ko­ri­ca ovog ča­so­pi­sa na­đe sve ono što za­vre­đu­je pa­žnju sa že­ljom da, iz­me­đu osta­log, kao bud­ni hro­ni­ča­ri svog vre­me­na, od­bra­ne i srp­ski je­zik i ći­ri­lič­no pi­smo, ko­je je vje­ko­vi­ma po­sto­ja­lo na sve­tim vo­da­ma Li­ma.
– Za­to vas uva­že­ni či­ta­o­ci, ovim pu­tem, po­zi­va­mo na sa­rad­nju, ubi­je­đe­ni da će­te po­dr­ža­ti naš po­du­hvat, ka­ko bi za­jed­nič­ki od­go­vo­ri­li po­sta­vlje­nim za­da­ci­ma. Vaš sud i su­ge­sti­je su glav­ne od­red­ni­ce na­šeg dje­lo­va­nja, jer glas na­ro­da je bož­ji glas ko­ga tre­ba uva­ža­va­ti, ona­ko ka­ko su Va­so­je­vi­ći uva­ža­va­li i u svo­jim sr­ci­ma no­si­li pra­dje­dov­ski ama­net u ko­me sta­nu­je na­da za ne­ko bo­lje sju­tra. Na pu­tu do tog bo­ljit­ka po­treb­na su nam oštra pe­ra i pu­no du­hov­nog ma­sti­la, ko­je će osta­vi­ti traj­ni za­pis ja­či od og­nja i ma­ča, ko­ji vi­si nad na­šim gla­va­ma. Uvje­re­ni da je Bog Va­so­je­vi­ći­ma i svi­ma va­ma dao i u ovim te­škim vre­me­ni­ma ta­ko ne­što, nu­di­mo vam „Glas Hol­mi­je”, ili bo­lje re­če­no Glas isti­ne, u na­di da će za­vri­je­di­ti va­šu pa­žnju i in­te­re­so­va­nje –po­zvao je Ota­še­vić.
Mi­lič­ko Tri­fu­no­vić, pred­sjed­nik „Udru­že­nja rat­nih do­bro­vo­lja­ca 1912–1918“, nji­ho­vih po­to­ma­ka i po­što­va­la­ca Be­ra­ne, ka­že da „Glas Hol­mi­je” pre­vas­hod­no ima svo­ju kul­tur­no-pro­svje­ti­telj­sku mi­si­ju u sa­da­šnjo­sti i bu­duć­no­sti.
– Sa­dr­ža­ji ča­so­pi­sa „Glas Hol­mi­je“ ostva­ru­ju, ka­ko in­for­ma­tiv­nu, ta­ko i na­uč­no sa­znaj­nu i vas­pit­nu funk­ci­ju, i sna­žna su bra­na ak­tu­el­noj, agre­siv­noj re­vi­zi­ji kon­ti­nu­i­te­ta srp­sko-cr­no­gor­ske isto­ri­je i oslo­bo­di­lač­ke bor­be na­ših pre­da­ka. Ča­so­pis ši­ri po­ru­ke – bu­di­mo svoj na svo­me, ču­vaj­mo svo­je, po­štuj­mo tu­đe. Ki­ne­ska po­slo­vi­ca ka­že: „Put­ni­če ako ti se jed­nog da­na, ne­gdje u da­le­kom svi­je­tu, uga­si svje­tlost za­vi­ča­ja, znaj ni­ka­da vi­še ne­ćeš pro­gle­da­ti“. Za­to je pri­rod­no da is­pod na­ših go­ro­sta­snih Ko­mo­va iz­la­zi ova­kav ča­so­pis, gdje se na kva­li­te­tan na­čin ob­ra­đu­je na­ša slav­na isto­rij­ska pro­šlost, du­hov­nost, kul­tu­ra i knji­žev­nost, jer i da­nas Va­so­je­vi­ći ima­ju šta da po­nu­de – po­ru­čio je Tri­fu­no­vić.
U mi­si­ji za do­pri­nos i po­dr­šku na oču­va­nju srp­skog je­zi­ka i ći­ri­lič­nog pi­sma, „Udru­že­nje za od­bra­nu ći­ri­li­ce Do­bri­ca Erić“, „Gla­su Hol­mi­je” do­di­je­li­lo je za­hval­ni­cu „Bla­go­dar­je“.
N.V.